Branko Pleša, biografija

Kada se 3. aprila 1948. godine u tek otvorenom Jugoslovenskom dramskom pozorištu prvi put digla zavesa, prve reči izgovorio je glumac koji je tumačio lik mladog Cankarevog romantičnog zanesenjaka Maksa u drami Kralj na Betajnovi. Taj bledoliki, plavi mladić bio je Branko Pleša.

Branko Pleša rodjen je 6. marta 1926. godine u Kiseljaku, kod Sarajeva. Otac Milan bio je upravnik pošte, a majka Marija domaćica. Branko Pleša Gimnaziju je pohadjao u Zagrebu i Vinkovcima. Maturirao je 1944. godine. Dve godine kasnije završio je Zemaljsku glumačku školu, u Zagrebu. Tu je studirao i na
Filozofskom fakultetu. Prešao je u Beograd i na Akademiji za pozorišnu umetnost diplomirao 1952. godine. Kao mladić maštao je da bude pesnik, slikar, pisac.

Umetnost mu je bila najdraža. Napisao je i nekoliko drama u stihovima, koje nikada javno nije pokazao, a onda se slučajno našao na audiciji i krenuo putem glume. Prvi angažman dobio je u Splitskom narodnom pozorištu i ta uloga je bila zapažena i presudna za njegov dolazak u Beograd. Imao je vrhunski talenat. To se moglo videti i osetiti. U šali, Pleša je govorio da su ga iz Jugoslavije zvali ne zbog talenta i sposobnosti, već da bi imali lepuškastog, plavog, visokog i mladog glumca na sceni, takvog glasa i takvog stasa.

„Moj profesor Tomislav Tankofer, izuzetan umetnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta, glumac i reditelj, pozvao me je da dodjem u Split i tamo sam bio jednu sezonu. Tu sam sreo svoju suprugu, Sonju Pleša. Mi smo se tu i registrovali, a onda smo neočekivano oboje dobili poziv za Beograd, taman kad sam pomislio da odustanem od pozorišta i celokupne priče. „ rekao je za jedan intervju Branko Pleša.

Branko Pleša bio je glumac koji je postao pojam inovativnog, kreativnog i senzualnog kreiranja likova. Odigrao je u pozorištu mnoge uloge, od kojih su za pamćenje Markiz u Don Karlosu, Tri sestre, Romeo u Romeo i Juliji, igrao je u drami Iza zatvorenih vrata, igrao je Hamleta u čuvenom delu i komentari su bili da je kao rodjen za tu ulogu. Novine su ga nazivale princem naše posle ratne scene. Zatim, preusmerio se na režiju, gde je bio jednako uspešan kao i u glumi. Oba posla radio je istovremeno. Njegovom izvanrednom režiserskom radu svedoče brojne pohvale za predstave Paklena mašina, Bela kafa, Vesele žene, Važno je zvati se Ernest, Daktilograf i tigar, Razvojni put Bore Šnajdera, Derviš i smrt, Kako potamaniti gamad i Vrag ne spava. Od mnogih likova koje je Branko Pleša interpretirao jedan je ostao zapamćen. To je lik Ivana Karamozova iz dela Dostojevskog.

U jednom trenutku, na vrhuncu svoje karijere izabrao je put koji biraju samo odabrani umetnici, a to je rad sa mladim ljudima. Bio je profesor glume na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kao mladić imao je slavne mentore kojih se sećao bez sujete, pa je tako i sam želeo da postane vodič tim mladim ljudima koji su željni da glume, da uspeju i da osete čari umetnosti. Profesorskim radom, kao da je na neki način vraćao deo duga svojim poštovanim učiteljima. Malo koji je glumac dobio toliko nagrada koliko ih je Branko Pleša primio- Grand Pri 8.-og Bitefa, četiri Sterijine nagrade za glumu, režiju i dramaturgiju, i za životno delo, nagradu Bojan Stupica, Dobričin prsten, nagrada koja je uveličala njegovu glumačku karijeru i koja mu je mnogo značila.

Muzej pozorišne umetnosti objavio je monografiju „Branko Pleša“. Okružen kolegama i prijateljima na promociji ove knjige bio je uzbudjen zbog časti koju mu opet ukazuju. Na tom skupu, rekao je:

„A vama ovde, zahvaljuje se jedan drugi čovek. Jedan koji jesam ja. Zahvaljuje vam se mladić od osamnaest, devetnaest godina koji ide u prvi ili u drugi razred i noću po nekoliko puta izlazi u grad da bi na stubu prvi put video svoje ime odštampano na nekom plakatu. Zahvaljuje vam se onaj Branko koji je u pozorište ušao kao u hram, da u tom hramu čuje daleko više od onoga što je do tada čuo. Zahvaljuje vam se onaj Branko koji je iz Splita došao sa željom da će raditi više, dostojnije, kvalitetnije iako je samo slušao priče o lepoti Beograda i o njegovom rascvetavanju pozorišnog života. Drhtao sam pred predstavama, zato vam tako zbunjen i zanesen, od srca zahvaljujem.“