Velikan srpskog glumišta, Taško Načić, ostaće zapamćen u srcima pozorišne i filmske publike kao pravi gorostas – ljudski i glumački. Visina je, u svakom smislu, bila sudbina ovog vrsnog glumca. Karakteristični likovi koje je tumačio i osoben fizički izgled obeležili su njegovu karijeru i jugoslovensku i srpsku kinematografiju.
Datum rodjenja, poreklo i nacionalnost
Nasuprot Taškovoj tihoj, mirnoj i jednostavnoj prirodi, njegovo ime i fizički izgled su bili zaista neobični i budili su interesovanje i radoznalost. Bio je, naime, cincarskog porekla, pa otuda ovo karakteristično ime. Rodjen je u Kruševcu, 7. aprila 1934. godine.
Prvi put se sreo sa „daskama koje zivot znače“ kao desetogodišnji dečak i već tada odlučio da će postati glumac. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Mate Miloševića, a prvu ulogu ostvario u predstavi „Romeo i Julija“. Zanimljivo je da mu je partnerka bila Rahela Ferari, sa kojom će godinama kasnije igrati u kultnom filmu „Davitelj protiv davitelja“, gde je, po mnogima, odigrao svoju najznačajniju ulogu.
Uloge i filmovi
Svojim likom i stasom, Taško Načić je gotovo bio predodredjen za uloge u komedijama. Izrazito visok, krupan, izraženih, tamnih obrva i spuštenih očnih kapaka, lako se mogao uklopiti u komične likove. Na početku karijere bio je član pozorišra „Boško Buha“, a kasnije je prešao u Atelje 212 i tu ostao trideset godina.
U pozorištu je ostvario zapažene uloge u „Radovanu III“, „Kralju Ibiju“, „Kafanica, sudnica, ludnica“, „Čudo u Šarganu“, „Maratonci trče počasni krug“, „Rado ide Srbin u vojnike“. Odigrao je 62 pozorišne role, a deset godina je, vrlo uspešno, igrao i svoju monodramu „Ne pucaj, bre“. Uprkos svemu, tokom svoje dugogodišnje karijere, nije dobijao pozorišne nagrade i priznanja, što mnogi smatraju velikom nepravdom.
Prvu ulogu na „velikom platnu“ ostvario je u filmu „Bolje je umreti“ 1960. godine. Glumio je u 26 filmova, od kojih su najpoznatiji „Majstor i Margarita“, „Ćao inspektore“, „Bokseri idu u raj“, „Čudo nevidjeno“, „Nije lako s muškarcima“, „Sabirni centar“, „Drugarica ministarka“, „Gospodja ministarka“, „Čudo u Šarganu“, „Sulude godine“, „Sazveždje belog duda“, „Pazi šta radiš“, „Halo taksi“…
Jedna od uloga po kojoj ga publika najviše pamti jeste u filmu Slobodana Šijana „Ko to tamo peva“. I danas se često citira njegova rečenica „Ne brinite, puška je zakočena“, čak i medju pripadnicima mladjih generacija. Ostalo je, medjutim, nejasno zašto je Šijan ulogu Bilija Pitona, koju je Taško Načić maestralno tumačio u istoimenoj pozorišnoj predstavi, u svom filmu „Maratonci trče počasni krug“ poverio Zoranu Radmiloviću. Ipak, 1984.
Taško Načić će u filmu „Davitelj protiv davitelja“ od reditelja Slobodana Šijana dobiti ulogu koja će obeležiti njegovu karijeru. Lik Pere Mitića, povučenog i stidljivog prodavca karanfila koji živi sa strogom i autoritativnom majkom (Rahela Ferari), a noću se pretvara u silovatelja i davitelja žena koje ne vole karanfile, Taško je zaista maestralno odigrao. I danas mnogi citiraju njegovu rečenicu iz ovog kultnog filma: „Ko ne voli karanfile, ne treba da živi“. Za ovu ulogu dobio je brojne nagrade na filmskim festivalima, a kasnije je igrao i u još jednom filmu Slobodana Šijana- „Tajna manastirske rakije“.
Taško Načić je, takodje, snimio i brojne televizijske drame i ekranizacije pozorišnih komada. Medju najpoznatijima su: „Cipelice od krokodilske kože“, „Arsenik i stare čipke“, „Svinjski otac“… Ostvario je i zapažene uloge u serijama „Bolji život“, „Kamiondžije“, „Filip na konju“, „Dome, slatki dome“, „Diplomci“…
Deca su volela dobroćudnog diva
Fizički izgled, ali i divna duša Taška Načića bili su savršen spoj i za rad u serijama, filmovima i predstavama za najmladje. Poznate su njegove uloge u seriji za decu „Hajde da rastemo“ i „Vaga za tačno merenje“.
Smrt Taška Načića
Poznati glumac je umro u Beogradu, 26. marta 1993. godine. Prema sopstvenim rečima, bio je sasvim svestan svog fizičkog izgleda i čitavog života se hrabro suočavao sa činjenicom da većina ljudi, pa i reditelji, prosudjuju i biraju ljude na osnovu fizičkog izgleda. Svoju sudbinu je možda najbolje objasnio u jednom intervju, rekavši: „Smatram da vezivanje za nečiji izgled ide na prvu loptu, važnije je šta čovek iznutra može uraditi“.
Možda nije mogao da bude Romeo ili Hamlet, ali je malo onih koji su ga zaboravili…
