Biografija Jelene Stupljanin
Jelena Stupljanin je srpska glumica, rođena 30. juna 1978. godine u Beogradu. Nakon završene srednje škole upisuje Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Diplomirala je u maju 2000. godine s predstavom “Majko, šta sam sve mogla biti”. Njena prva profesionalna uloga je bila uloga Bebe Pančić ili naslovne “lutke” u kasnijoj hit predstavi “Lutka sa naslovne strane”.
Ubrzo postaje član Teatra T, a 2001. godine i član Ateljea 212, gde i danas radi. 2004. godine odlazi u Njujork i počinje pohađati čuveni Aktors studio, a godinu dana kasnije i završava. Diplomirala je pred komisijom u sastavu Roberta de Nira, Džesike Langi i Meril Strip. Od te godine Jelena je na relaciji Beograd – Njujork, a uspešno gradi glumačku karijeru u Americi. Predaje glumu na Pace univerzitu u Njujorku, a povremeno drži i radionice glume u jednoj srednjoj školi u Nju Džersiju. 2011. godine postaje član pozorišne kompanije u Njujorku “Rising Phoenix Repertory”. Do danas je imala više pozorišnih komada, a počela je sa četiri predstave te godine.
Filmovi
Uloge koje igra Jelena:
- Generacija 2000, 1998 (Jelena)
- Zeka, Crvenkapa i Lotar Mateus, 2000 (direktorka sindikata)
- Lisice, 2002 (Staša)
- Naša mala redakcija, 2003 (Isidora)
- Pad u raj, 2004 (devojka II)
- The World’s Astonishing News! 2006 (devojka iz kampa)
- America’s Most Wanted, 2006 (Ornela)
- Hitna pomoć, 2009
- Cirkus Kolumbija, 2010 (Azra)
- Jelena, Katarina, Marija, 2012 (Katarina)
- Lud, zbunjen, normalan, 2015 (Sofija)
- Lažni svjedok, 2016 (Vesna)
Intervju
- Moji roditelji, a pogotovo moja mama, uvek su bili veliki zaljubljenici u Beograd. U kući smo stalno slušali o tome kako je Beograd bio otvoren grad u koji su ljudi iz celog sveta dolazili da studiraju. Dok je studirala, radila je na prvom Festu i pričala mi o toj neverovatnoj otvorenosti. Tako sam uvek i ja doživljavala Beograd, iako se grad, posebno devedesetih, mnogo promenio i bio mračan i zatvoren. I danas se, kao Beograđanka, trudim da svojim primerom pokažem kako je ovaj grad otvoren za sve ljude koji u njemu žive i u njega dolaze, bez obzira na nacionalnu, religijsku, političku, seksualnu ili negu drugu orijentaciju, pripadnost i ideju, koja je možda drukčija od moje, ali koja treba da bude prihvaćena.
(Puls)
- Iako je Njujork najotvoreniji grad u Americi i „najevropskiji” američki grad, potrebno je mnogo vremena da u njemu počneš da se osećaš kao kod kuće. Ali, da, on me i dalje stalno obara s nogu. Apsolutno sam zaljubljena u taj grad, iako me ponekad, kao neki opasan i veliki ljubavnik, baca u dilemu da li želim da ostanem u njemu do kraja života. Ume da bude vrlo naporan, prevrtljiv i zahtevan. Međutim, ma koliko puta da poželiš da iz njega odeš, on te uvek svojom veličinom vrati, i onaj ko je jednom živeo u Njujorku, teško može kasnije da živi bez njega duže vreme.
- Ne treba se plašiti grešaka u umetnosti. Izazov je stalno se razotkrivati, stalno tražiti po svojim emocijama, po svojim mislima. Ali, to je jedini način da se razvijaš i da budeš novi i drugačiji za sve nove uloge… Najviše se treba plašiti sujete, svoje sopstvene koja vreba svaki put kada pokušamo da budemo neko drugi, ali prevazilaženje te boljke je najveća lepota koju glumac doživi kada čuje iskren aplauz publike. Što se Amerike ili odlaska u bilo koju drugu zemlju tiče, mislim da je izuzetno značajno da mladi što više putuju i posećuju druge zemlje i druge kulture. Sa druge strane ne postoji jednostavan recept za uspeh. Uostalom, pogotovo dok si mlad, šta ima loše u tome da živiš u nekoj zemlji po nekoliko godina i videti kuda te život posle toga nosi!
(B92 )
