Dragan Laković bio je srpski glumac i pevač dečjih pesama. Rodjen je u Skoplju, 28.marta 1929. godine. Umro je u Beogradu, 31. maj 1990. godine.
„ Život i smrt Dragana Lakovića“
Dragan Laković, glumačka i pevačka legenda uz čiji glas i danas stasavaju najmladje generacije. Sva deca raduju se i brzo nauče pesmice Vuče, vuče, bubo lenja, Ivin voz, Najlepša mama na svetu. Detinjstva su nam obeležile reči ovih pesmama, i već decenijama ih možemo slušati u igraonicama i na dečijim proslavama.
Šokantna potresna priča kružila je po vestima i po internetu, kako je Dragan Laković , najbolji drug mnogih detinjstava, čovek koga smo zavoleli dok smo još imali neukaljane i čiste duše, umro kao beskućnik, usamljen u vozu, na relaciji Beograd-Bar.
Za jedan intervju, Minja Subota je izjavio kako posle toliko godina mediji pričaju neistinu i iznose lažne informacije u javnost. „On je bio velika ličnost, moj dobar prijatelj i kolega, preminuo je u naponu stvaralaštva.“
Istina jeste da je Dragan Laković, pre dvadeset i šest godina umro od posledica infarkta, u svom domu, okružen svojom porodicom, neposredno posle povratka kući sa reprize pozorišne predstave Don Kihot. Ovom činjenicom porodica Laković oglasila se da demantuje urbanu legendu o smrti ovog velikana koja navodi kako je umro sam, kao beskućnik. Porodici i komšijama ostaje u sećanju slika Hitne pomoći, kako se bore za njegov život. Na dan njegove smrti u Pozorištu na Terazijama bila je zakazana treća repriza predstave Čovek od La Manče, gde je Dragan Laković bio prvak tog teatra i gde je u pomenutoj predstavi igrao glavnu ulogu-Don Kihota.
Danas, kada više nije medju nama, ostaju nam svedočenja glumaca, njegovih kolega, porodice, da na ispričaju ko je on bio zapravo.
Vesna Šouc, profesor FMU i dirigent, kaže za jedan intervju: „Imala sam tri ili četiri godine kada sam u Domu pionira čekala iza zavese da me Dragan Laković pozove na scenu da pevam na tim čuvenim Susretima četvrtkom koji su bili u direktnom TV prenosu a za koje je tekstove pisao Duško Radović. Sa mojim ocem, kompozitorom Mirkom Šoucem, saradjivao je više od dve decenije i za to vreme održali su više od hiljadu koncerata. Na putovanja išli su zajedno sa Desankom Maksimović i Momčilom Životićem Ćirom.“
Momčilo Ćira Životić bio je glumac koji je saradjivao sa Draganom Lakovićem. Vodio je lutka Aćima u emisiji Slovo na slovo i lutka Četvrtka. Njihovo druženja i saradnja počeli još u mladosti, na Akademiji, u klasi profesora Raše Plaovića. Anegdota koja se pamti i prepričava mladjim generacijama bio je čuveni Koncert u Parizu.
„Zatražio je šešir, popeo se na klupu, a šešir stavio pored sebe. Krenuo je da peva i nakon tri ili četiri arije, više od stotinu ljudi se okupilo i počelo da ubacuje novčiće u šešir. Dobio je ogroman aplauz. Šešir je vratio vlasniku, a novac stavio u džep.“- seća se popularni Ćira Životić.
„Uloge, filmovi, predstave“
Dragan Laković bio je veliki boem, intelektualac, sanjar. Gledali smo ga u mnogim filmovima, emisijama i serijama, medjukojima su Pogon B, Tri koraka u prazno, Campo Mamula, Bolje je umreti, Kapetan Leši, Put oko sveta, Muzej voštanih figura, Na slovo, na slovo, Ofelija, Gorke trave, Dežurna ulica, Prvoklasni haos, Zabavlja va Mija Aleksić, Sirota Marija, Muzikanti, Nesalomivi, Majstori, Policajci, Pozorište u kući, Vruć vetar, Laf u srcu, Vojnici, Sedefna ruža, Nesrećna Kafina, Moljac, Došlo doba da se ljubav proba, Jaguarov skok, Ericijada, Ćao inspektore, Neozbiljni Branislav Nušić, Sivi dom, Zaboravljeni, Rodjaci iz Lazina, Vuk Karadžić, Deco, pevajte sa nama.
Verni deo pozorišne publike poznaje sve kvalitete i vrednosti Dragana Lakovića, svu njegovu kreativnu mogućnost koju je iznosio kako na pozornici, tako na televiziji. Za jedan intervju, Dragan Laković kaže:
„Ja sam sušta suprotnost likovima kakvi su bili Njonja i Badža, iako su mi ova dva lika svojevremeno donela jednu sasvim novu dimenziju. Srećan sam što više ne igram siledžije. Naravno, ja sam se trudio da humanizujem ove likove, trebalo ih je ublažiti i prilagoditi velikanu Čkalji. Čkalja se užasno plašio svega toga, dovoljno je bilo podići glas ili ruku. Veoma se uživljavao u uloguzlostavljenog malog čoveka. Taj veliki glumac veoma je tih i prijatan čovek. Nikada nije podnosio scene koje u sebi sadrže nasilje. Nisam ni ja. Uloge siledžija okončao sam sa velikim zadovoljstvom.„
Dragan Laković je za vreme svog života izdao mnogo gramofonskih ploča, na kojima su bile dečije pesme u izvodjenju dečjeg hora Kolibri.
„Dečije pesme pevam oko osamnaest godina. Možda nešto više, možda manje, teško je zapamtiti. Glumac mora da bude univerzalan, mora da poseduje smisao prilagodjavanja. Ja sam to pokušao i utvrdio, to je dobra, pažljiva publika, ali kod dece trikovi ne prolaze. Deca su čista publika, ili im se dopadaš ili ne. Kod njih nema licemerja. Često sam razmišljao o fenomenu dečije publike, često sam se pitao šta publiku čini toliko specifičnom. Mnogi su glumci pokušavali da se približe deci i da pridobiju njihovu pažnju, ali malo kome je uspelo. Potrebna je velika, iskrena ljubav za to.“
Zanimljivo je to što je Dragan Laković, sa stihovima Ljubivoja Ršumovića i tekstovima Duška Radovića, s kompozitorima Aleksandrom Koraćem i Vojkanom Borisavljevićem, pored redovnih televizijskih priredbi i specijalnih programa za decu obišao čitav svet zabavljajući decu srpskih radnika, u Nemačkoj, Švarcajskoj, Francuskoj i drugim zemljama Evrope, potpuno besplatno.
„Ljubivoje Ršumović ima priču u svojim pesmama, i moram da priznam da su i za mene to najlepše dečje pesme. Napamet znam više od hiljadu njegovih pesama jer one nose priču koju deca pamte čitavog života. Putujući svetom, utvrdio sam da su ta deca u mnogo neravnopravnijem položaju nego deca u Jugoslaviji, ta deca nemaju nikakav kontakt sa pravom, lepom dečjom pesmom niti sa dečjim pesnicima. Tužno je odrasti bez takvih priča, bez takvih pogleda i vrednosti. „ kaže Dragan Laković.
Predrag Pepi Laković brat blizanac je Dragana Lakovića od koga je bio stariji pet minuta i lakši dva kilograma. Jedva je preživeo, ali je nadživeo brata.
Dragan Laković, sinonim za detinjstvo, radost i dečiji smeh više nije sa nama, ali će zauvek živeti kroz svoja dela. Ovu biografiju završavamo pesmom.
Ćihu, Ćihu, ćihu-hu…
Iz kuće je izleteo na ulicu Iva
sav zadihan zahuktao k’o lokomotiva.
Videli ga drugovi, pa za njim i oni
potrčali, zahuktali k’o pravi vagoni.
Ćihu, Ćihu, ćihu-hu…
Sad ulicom tako juri ta čudna kolona
to voz Ivin putuje sa sedam vagona.
