Biografija Aleksandre Janković
1971. godine Split je dobio prelepu devojčicu kojoj se naše pozorište i filmska publika godinama raduje.
„Uloge gde nam je prirasla srcu“
Aleksandra Janković, poznatija kao Splića, je vedra i nasmejana glumica koju smo imali prilike da gledamo u mnogim domaćim predstavama, serijama i filmovima. Njena harizma bila je zapažena, kao i njen talenat i uživanje u ulogama.
1995. pojavljuje se u filmu „Udri jače manijače“, glumeći detektiva
2004. beleži Te quiero, Radiša, glumeći Tankosavu Vilotijević Radišić
2006. glumi novinarku u poznatom filmu Sedam i po
2007.-2009. glumi Jadranku u seriji Vratiće se rode, zajedno sa Nikolom Djuričkom, sa kojim je i studirala
Obeležila je i seriju Pevaj, brate, Budva na pjenu od mora, Selo Gori, a baba se češlja, Ulica lipa.
Iako njena karijera broji samo osam godina glumačkog staža, Aleksandra Janković kaže kako sebe smatra najstarijom mladom glumicom. Publika je zna po fenomenalnim pozorišnim rolama, za koje je dobila nagrade „Zorana Radmilovića“ i „Sterije“. Ko ne ide tako često u pozorište, rado je gleda u domaćim filmskim i serijskim ostvarenjima.
„Tu negde oko osam, kada vam se završava radni dan, vi upalite Tv i pustite da vas Aleksandra nasmeje, da vas zagrli onim svojim čarobnim glasom i da vam kaže kako je gluma posao iz snova.“ , kaže jedan od njenih gledalaca.
„Dom je tamo gde ga mi napravimo“
Ova prekrasna Splićanka obožava svoj rodni grad.
„Split je moj, pa je moj. Rodjena sam u Splitu. Tu se ništa ne može menjati, ali nisam sigurna da ću tamo više ikada živeti. On danas nije mali, mirni gradić. I dalje živim u 80-tim godinama gde je vladala atmosfera u koju sam i danas zaljubljena. Odatle nosim uspomene koje će uvek biti sa mnom. Treba sebe da tražimo u raznim stvarima i u novim geografskim destinacijama. Dom je tamo gde ga mi napravimo, gde nam je sve potaman, kao retkoj biljci u botaničkoj bašti. Pripadam generaciji koja je odrasla uz drugačije životne vrednosti. Bili smo sigurni u školama, u parkovima, na ulici. Živeli smo, danas je sve online, nema ničega na ulici.“, kaže u jednom intervjuu.
„Zaljubljenik u glumu, još od malih nogu“
U glumu se zaljubila još u detinjstvu, Čarli Čaplin i Baster Kiton junaci su njenih dana u kojima je saznala kako je gluma magično sredstvo da ljudima izmamite osmeh. Znala je koliko su ovi likovi tužni, a svojski se trude da sebi i drugima život učine lepšim. Već sa šest godina, Aleksandra Janković bila je talentovana i zainteresovana za imitacije. Vežbala je, zabavljajući svoje ukućane. Često je odlazila u pozorište i gledala sve predstave. Tvrdi da tada nije postojala loša predstava. Upoznala je u splitskom pozorištu mnogo poznatih reditelja i velikana. Danas, situacija je drugačija, ima sve manje zvezda, a sve se više potencira na zvezdama, zastupljena je slava, a ne kvalitet. Aleksandra je došla u Beograd, kada je imala devetnaest godina. Upisala je Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i krenula za svojim snovima, za velikim snovima da postane ono što danas jeste, talentovana glumica. Njeni roditelji bili su mirni, znali su da će uspeti, videli su taj talenat još od rodjenja. Porodica joj je bila velika podrška, kao što je i ona danas svom detetu.
„Kad ljubav pomuti planove“
Na drugoj godini studija napušta glumu. Zaljubila se, spakovala i otišla u Barselonu, sa tadašnjim dečkom Draganom Andrićem, sada bivšim mužem, nekadašnjim vaterpolistom, a današnjim trenerom. Nekoliko godina živela je u raznim gradovima Evrope, a po povratku u Beograd vratila se na Akademiju i završila započeto.
„Prirodna zvezda“
Aleksandra Janković je drugačija od mnogih srpskih glumica. Ona ne glumi džet-set, ne glumi elitu, posvećena je svom životu i želi da živi jednostavno, sa svojim sinom Vanjom koji ima trinaest godina i nasledio je mamin glumački dar. Do sada je glumio u dva filma Miše Radivojevića „Budjenje iz mrtvih“ i „Odbačen“, a oprobao se i u pozorištu, na šta je Aleksandra veoma ponosna i raduje se svakoj njegovoj ulozi, jer ih već sada pažljivo bira i analizira.
Aleksandra Janković je elokventna, emancipovana, pametna i vredna mlada žena. Zanimljivo je što, kao i mnogi glumci na našoj sceni, javno govori o nezadovoljstvu u našoj zemlji.
„Svi mi nešto hoćemo, samo nikako da neko krene. Iako sam glumica više me provocira društvo nego ono što se dešava na sceni. Kada je počeo rat, zapitala sam sebe: Dogadja se nešto grozno, a ti želiš da budeš glumica?
Danas sam sigurna, da posle svega što smo tada prošli, da moj društveni angažman nije ni počeo, jer imam potrebu da govorim, boli me nepravda. Svejedno da li se radi o napuštenoj deci, ljudima koji boluju od HIV-a, ili nekoj drugoj marginalizovanoj grupi, uvek ću pomoći, na bilo koji način. Ako želim da reagujem, moram da odem tamo i kažem šta ima, ne vredi da se ljutim na policiju, na političare, na aktiviste.“
Ova žena u svakom intervjuu, u svakoj svojoj predstavi, u svakom filmu, nosi sa sobom širok osmeh i jednu vrednu stvar, to je stav. Jak, čvrst stav koji možemo osetiti kroz njenu ličnost. Pokretač svega jeste ljubav. Ljubav prema smislu nečega. Ona nam poručuje da imamo moć i da možemo menjati stvari, ali prvo moramo menjati sebe, mi smo svesni i odgovorni kreatori našeg života, naše zemlje, cele situacije.
