Gordan Kičić biografija (roditelji, mesto i datum rođenja, visina, škola …)
Gordan Kičić rođen je u Beogradu. 5. avgusta 1977. godine. Potiče iz veoma ugledne porodice. Deda mu je bio lekar, a poznato je da je lečio i Josipa Broza, pokojnog jugoslovenskog predsednika. Majka mu je pravnik ( prvo je radila kao sudija, a zatim kao advokat ), dok je Gordan od oca reditelja nasledio ljubav prema filmskoj i pozorišnoj umetnosti.
Još kao dečak Gordan je važio za buntovno i nestašno dete. Gaji i ljubav prema muzici, jedno vreme je svirao gitaru u bendu ,,Kvadrate”. Simpatična je priča o tome kako je Gordan počeo da svira gitaru. Naime, roditelji su želeli da on svira violončelo ili klavir, ali se Gordan pobunio i rekao da želi gitaru. Pošto mu nisu uslišili želju, Gordan je gitaru pozajmljivao od rođaka i tako sam naučio da svira. Bio je uporan u svojoj odluci, pa su mu roditelji na kraju uslišili želju i kupili instrument koji je želeo. Za oca i majku, Gordan je izjavio da su uglavnom izlazili u susret njegovim željama.
Foto: poznati.info
Omiljeni heroj iz detinjstva bio mu je Supermen, a bavio se i raznim sportovima poput hokeja, košarke i karatea.
U Beogradu je živeo do svoje petnaeste godine, pa nastavlja školovanje u Moskvi, gde se preselio zajedno sa svojim roditeljima, pošto je Gordanova majka tamo dobila posao. Nekoliko godina kasnije se vraća kako bi upisao Fakultet dramskih umetnosti. Inače Gordan se još u ranom detinjstvu bavio pomalo glumom i bio je član glumačke grupe Mike Aleksić. Glumu je završio u klasi profesora Bajčetića.
Danas važi za veoma šarmantnog glumca ali pre svega dobrog komičara. Sa svojih 179cm visine i 78kg težine, Gordan Kičić je i jedan od naših najbolje građenih i najpoželjnijih glumaca.
Gordanova porodica: žena i ćerke
Gordan Kičić oženjen je simpatičnom Zoranom Kičić sa kojom ima dve ćerke. Sa suprugom je bio godinu dana u vezi, nakon čega su se odlučili na brak. Velika prekretnica u Gordanovom životu svakako je rođenje ćerke Sofije. Ona danas ima sedam godina. Prošle godine par je dobio još jednu ćerkicu, Leu.
Filmovi, predstave, uloge
Poznate uloge u filmovima: Sedam i po, Kad porastem biću kengur, Do koske, Nebeska udica, Rat uživo, Mehanizam, Ona voli Zvezdu, Lavirint, Mala noćna muzika, Potera za srećkom, Turneja, Beli lavovi, Kako su me ukrali Nemci, Ustanička ulica …
Poznate uloge u serijama: Sva ta ravnica, Jagodići, Jagodići: oproštajni valcer, Ono kao ljubav, Lisice, Poslednja audijencija, Mile protiv tranzicije, Metla bez drške…
Poznate uloge u predstavama: Nevinost, Kosa, Izdaja, Neke devojke, Put u nirvanu, Ljubavno pismo, Beogradska triologija, Buba, Amadeus…
Sa suprugom Zoranom Kučić
Foto: blic
Intervjui
Ulogu u filmu Ustanička ulica morao sam da prihvatim pošto je to moja ideja, okupio sam ekipu i sebi sam bio najjeftiniji. (Smeh) U mom poslu nema mnogo love i moj lični stav i osećaj u biranju uloge je presudan pošto nemam agente i savetnike. Ne mogu da kažem da sam određene projekte radio zbog novca jer kod nas takvih nema.
Story
Želeo sam da napravim neke filmove koje bih i sam voleo da gledam… Angažovane filmove, pre svega. Prva dva projekata, Kandže i Beogradsku trilogiju, nisam mogao da realizujem. Uspeo sam tek iz trećeg pokušaja – igrani film Ustanička ulica delo je moje firme “Kombajn film”, u kojoj sam jedini zaposleni.
Vreme
Atelje je velika kuća, značajno pozorišno ime i na nama je da tu tradiciju nastavimo u nešto izmenjenim uslovima. U vreme opšte nemaštine, kada nema sredstava ni za život, a kamoli za kulturu, mi smo zaduženi da učinimo koliko možemo. Drago mi je da je ansambl pozorišta odlično povezan i složan i rešeni smo da nastavimo da se bavimo ovim poslom u okolnostima koje nam ne idu na ruku. Kod nas kulturu nikada nisu preterano priznavali i pomogali ljudi koji rade u samim ustanovama i kulturi generalno, koliko bi mogli. Nisam čovek koji se preterano žali ali uviđam probleme, koje su date okolnosti u kojima moramo da radimo.
Hello
Kada si glumac, onda si gospodin čovek koji nauči tekst, dođe na snimanje i to je to. Kao producent moraš da brineš o mnogim drugim stvarima o kojima do tada i nisi baš razmišljao.
Popboks
U Srbiji nije lako živeti a kamoli snimati film, ali svaka nova generacija reditelja ima mentalnu i moralnu obavezu prema sopstvenom umetničkom kapacitetu i karakteru ali i prema tradiciji na koju su ponosni. Oni doživljavaju film kao umetnost kroz koju će oživeti svoje ideje. I što je najvažnije, ne odustaju zbog formalnih i protokolarnih ponora u koje svaka filmska ekipa može da se surva. Svojim delima pokazuju kako je ideja u kinematografiji ipak važnija od novca. Zbog toga su cenjeni u evropskim okvirima.
Blic
