Vjera Mujović rodjena je 1972. godine u Podgorici. U samom centru Beograda, na dnu Skadarske ulice, u zgradi sagradjenoj u prvoj polovini dvadesetog veka, svoj mir I životnu oazu pronašla je Vjera Mujović. Iz Podgorice došla je sa željom da u Beogradu ostvari svoj san I postane glumica. Emotivno je vezana za kraj u kome je provela svoje detinjstvo, ni kada je postala stanovnica srpske prestonice, taj osećaj nije je napustio. I dalje stanuje u Beogradu, dva sprata iznad I kaže kako je sebi stvorila raj I beg od svakodnevnice. U malom utočištu pronalazi inspiraciju za pisanje.
Vjera Mujović je srpska pozorišna I filmska glumica. Pored bavljenja glumom, srce je vodi ka pisanju. Igra u Narodnom pozorištu u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi Predraga Bajčetića. Pored uloga u Srbiji, Vjera Mujović oprobala se I kao glumica u inostranstvu-Sankt Peterburg, Moskva, Pariz (Dueti, Molinos, Le Bifteck, Spleen). Gostovala je u Rusiji, Ukrajini, na Severnom polarnom krugu, Gruziji, Jermeniji, Švedskoj, Italiji, Grčkoj, Poljskoj, Hrvatskoj, Francuskoj. Snimila je dva muzička CD-а Viens, mini-CD na francuskom jeziku, i Začem, CD ruskih pesama.
Filmske i televizijske uloge u kojima je glumila su Svet, Rodjen kao ratnik, Dva sata kvalitetnog programa, Oridjinali, Kolibaš, Potera za sreć(k)om, Mješoviti brak, Bergamova sonata, Mina, Selo gori, a baba se češlja, Moj rodjak sa sela, Skadarlija, Miris kiše na Balkanu, Savšena žena, Arčibald Rajs-Čujte Srbi.
Neke od pozorišnih uloga u kojima je igrala Vjera Mujović su: Uspavana lepotica, Alisa u zemlji čuda, Princeza Jevdokija u Svetom Savi, Tajken u Ždralovom perju, Serena u Zlom patuljku, Anastazija u Mačoru u čizmama, Mala razbojnica u Snežnoj kraljici, Jevdokija u Carevom zatočniku, Dženis Vikeri u Uticaju gama zraka na sablasne nevene, Tobi Krekit u Oliveru Tvistu, Ana od Austrije u Tri musketara, Sonječka Holidej M. Cvetajeve, Lena u Bergmanovoj sonati, Mogli u Knjizi o džungli, Magdalena u Domu Bernarde Albe, Judita u Hebelovoj Juditi, Silvija Plat u Trunu u oku, Aglaja u Idiotu, Lolita Vladimira Nabokova, Olga u komadu Višnje u čokoladi, Madam de Turvel u Opasnim vezama. „Mata Milošević“ je nagrada koja joj je uručena, kao i Zlatni vitez za ulogu Aglaje u predstavi Idiot, a na 24. festivalu ruskih klasika dobila je nagradu za glumačko ostvarenje u ulozi Sonječke, kao i nagrade na festivalu monodrame Zvaigzne u Rigi (Letonija) i tri nagrade na pozorišnom festivalu Wrostja, u Vroclavu, u Poljskoj.
Oprobala se i kao pisac i izdala dve knjige poema „Registar kreveta, čežnji i opomena“ (Narodna knjiga, 2001) i „Nisam ovako zamišljala život“ (Čigoja štampa, 2007).
Vjera Mujović, izbliza
Vjera Mujović, poznata glumica koju prati epitet lepe žene duge, crne kose i krupnih očiju seća se svog detinjstva u Crnoj Gori. Roditelji su joj stalno radili, išli na specijalizacije i učili. Ona je često bila sama. Oseti tugu zbog usamljenosti u detinjstvu i seća se vrelog sunca u Crnoj Gori.
„ Dve su zanimljive osobe obeležile moje detinjstvo, dve žene. Obe strankinje u našoj maloj sredini. Moja pokojna profesorka klavira Vedrana bila je Dubrovčanka, posebna, strasna, osetljiva, i učila me svemu onome čemu nije mogla niti smela moja majka. Majka me je učila da se ne izdvajam, a Vedrana tome da čovek ima pravo na posebnost i da idem i protiv ljudi. Druga je moja pokojna učiteljica Anđelija. Ličila je na Sofiju Loren. Učila nas je da budemo svoji i radoznali, da mislimo i razvijamo svoje osobenosti i duhovitost, da se ne zaglupljujemo banalnostima. Zahvalna sam im na dubinama duše, duha i muzike koje su me učile da otkrivam.“
Vjera Mutović bila je odličan djak, ali nije volela školu i njen sistem.
„Učila sam samo da me ne bi gnjavili. Sad mi je žao koliko sam nepotrebnih stvari strpala u mozak. S druge strane, žao mi je što nisam stekla znanja dublja od školskih, npr., iz latinskog. Žao mi je što sam tek kasnije samouko otkrivala veze ovog i drugih jezika.“ Kaže Vjera Mutović za jedan intervju.
Gluma joj je donela, kako kaže, slobodu, razumevanje ljudi i umetničku crtu kojoj je težila čitav život.
„Na sceni mogu da uradim mnogo toga što u životu ne smem. Nalazim da sam u životu često zavezana, nesnalažljiva, sapeta, vrlo stidljiva, snebivljiva. Igrajući Lolitu, otkrivala sam drskost, neobuzdanost – meni nesvojstvene. Sad, posle nekog vremena, izgleda mi da sam prisvojila nešto od nje. S druge strane, čini mi se da sam igrajući Moglija postala mekša, čistijeg i naivnijeg pogleda… U stvari, iz jednog dela sebe “dozivamo” lik koji igramo, i iz tog dela treba da raste “ja” dok naše ja treba da se smanjuje. Zato mislim da gluma i predstavlja putovanja, odlaske i dolaske, bekstva i susrete – od i ka – sebi.“
U spisateljstvu pronašla je strast koja je vodi kroz život.
„Ja nemam domovinu. Politika mi je ukinula patriotizam. Ali, imam jezik. I zato je jezik moja domovina. Zaglavljujem do zore za daskom za peglanje. Na njoj stoji moj laptop. Peglam rečenice. Da ne bih plela.“
Vjera Mujović udata je za nemačkog doktora Stefana Prajsa. Molitve su se u crkvi čitale i na srpskom i na nemačkom jeziku. Dok je Štefan odgovarao na maternjem jeziku, Vjera je posle izgovorenog “Ooooo da” na pitanja da li se obečala drugom čoveku odgovorila na nemačkom – “najn”. Po njenoj želji, glumica Vjera Mujović i nemački lekar Štefan Prajs neposredno nakon venčanja uputili su se u Veneciju gde su sređivali utiske sa svadbe i pravili slatke planove za budućnost.
„Moja očekivanja čak su i nadmašena. Posle venčanja, prvo na nebu a potom i u crkvi, i proslave s mnogo gostiju, proveli smo nasamo četiri božanstvena dana. Prvo sam pomislila da je to mnogo lepih utisaka, ali sada samo osećam kako me od šetnje još pomalo bole noge.“ – počinje s osmehom umetnica koja je na venčanju svom prezimenu dodala i suprugovo. Sada živi i na dve adrese, što joj ne pada teško.
Ova mlada i uspešna glumica živi svoj život punim plućima. Kreativna je, zanosna i na papiru i na pozorišnoj sceni. Njena umetnost širi se kroz njenu energiju i njene reči.
