„Sivi kamion crvene boje“ je domaći film snimljen 2004. godine. Jedan od najaktivinijih i najnagrađivanijih scenarista u regioniu Srđan Koljević je napisao scenario, i potpisao se kao režiser ovog filma. Fireme angažovane kao producenti su: „Komuna film“, „E mation film“, „Thoke Moeblus film company“, kao i „Ministarstvo kulture Republike Srbije“. Kao autor muzike za film potpisao je se Miško Plavi.
Ovaj film je finansiralo „Ministarstvo za kulturu Republike Srbije“, nakon što je scenario filma prošao na njihovom konkursu.
„Sivi kamion crvene boje“ je osvojio Nemačku nacionalnu nagradu za najbolji film 2004. godine, kao i na Nagradu publike u Montrealu na 26-tom filmskom festivalu.
Srđan Todorović kao daltonista i Aleksandra Balmazović kao beogradska šmizla
Glavna muška uloga u ovom filmskom ostvarenju pripala je fenomenalnom srpskom glumcu i rok muzičaru Srđanu Todoroviću, javnosti najpoznatijem po ulozi đavola iz kultnog domaćeg filma „Mi nismo anđeli“. Srđan tumači lik bosanskog mladića Rastka, koji poseduje ogromnu ljubav prema kamionima. Sam je veoma skomna osoba i dobrodušna. Zbog ljubavi prema kamionima, on će se usuditi čak i da ukrade jedan kamion, iako nema dozvolu za isti. Rastko je od rođenja daltonista, kao što nam sam naziv filma kaže, a scenarista je tom njegovom osobinom hteo da dočara različite poglede na svet koji ima on sa ostatkom sveta. On je za ulogu Rasta proveo godinu dana vežbajući akcenat kakvim se govori u Doboju, a u tome mu je pomagao Nele Karajlić.
Glavna ženska uloga pripala je mladoj slovenačkoj glumici Aleksandri Balmazović, koja u ovom projektu tumači lik Suzane. Suzana je rođena beograđanka, koja u životu uvek bira lakši put. Ona je jedna neobična i temperamentna devojka prelepog izgleda koja pokušava da zaradi novac kako bi izvršila abortus. Prikazana nam je kao jedna moderna gradska devojka, a kao takva ona i pije, „duva travu“ i psuje.
Sporedne uloge tumače: Bogdan Diklić (kao pop), Boris Milivojević (kao Grbavi, odnosno srpski kvazimodo), Milorad Mandić (kao šef paravojske iz Bosne), Dragan Bjelogrlić (kao Švabo, lokalni vlastelin), Dubravko Jovanović (kao seljak koji švercuje mrtvake), Militun Karadžić (kao Sredoje), Toma Kuruzović (kao starac), Saša Latinović (kao doktor), Branislav Lalević (kao prodavac) i Uroš Đurić (kao Rambo).
Opis radnje filma
Radnja filma smeštena je u jun, u daleku 1991. godinu za vreme rata, i prati Rastka mladića iz Bosne koji je potpuni daltonista, odnosno ne razlikuje boje. Rastko gaji jednu ogromnu ljubav, a to je ljubav prema kamionima, pa tako na um mu pada jedna neobična ideja. Naime, on iz zabave krade jedan kamion i počinje da juri po putu. Za to vreme pratimo i priču mlade devojke Suzane, koja nakon saznanja da je trudna iz Beograda putuje za Dubrovnik kako bi zaradila novac potreban za abortus. Nemajući para za kartu, Suzana stoji na putu i stopira. Tu se uskoro i pojavljuje Rastko kojem je malo falilo da pregazi Suzanu. Njih dvoje se tu upoznaju i nastavljaju ovo putovanje zajedno.
Kroz njihovo zajedničko putovanje kroz zemlju koju je zahvatio rat i koja je u raspadu, vidimo da oni uspešno prelaze sve barikade na putu, ali sreću i jako zanimljive osobe. Pa tako su imali jako zanimljive susrete sa jednim popom, sefom paravojske iz južne Bosne, seljaka koji švercuje mrtve, lokalnog vlastelina i mnogih drugih. Njih dvoje će pored toga uspeti i da razviju jake emocije jedno prema drugom…
Kraj filma (spojler: dalji tekst sadrži detalje o kraju filma)
Kraj filma je veoma diskutabilno urađen. Na samom kraju njihovog puta, nakog što je preživeo čak i Suzanin pokušaj da ga pregazi, naš glavni protagonista doživljava smrt. Naime, tenk pokao ide i ispaljje hitac ka kamion, diže ga u vazduh, a sa njim i Rastka. Suzana nepomično stoji i posmatra ovu scenu. Sledeća scena prikazuje Suzanu koja peva u italijanskom baru gde Rastko dolazi i nakon toga vidimo da ovaj dvojac na kraju ipak ostaje u ljubavi.
Sa ovakvim krajem scenarista je napravio pravu zbrku, jer pojedini gledaoci su stekli utisak da je glavni muški lik ustvari uspeo da preživi nesreću i da je nakon nekoliko godina uspeo da pronađe ljubav svog života kako bi mogao da nastavi svoj srećan život. Drugi su pak kraj filma videli nešto pesimističnije, pa tako po njima on zaista umire na kraju filma, a poslednji delić od par minuta jeste njegova “vizija raja”.
Recenzija i kritike
„Sivi kamion crvene boje“ je srpski film koji je naišao na pomešane kritike. Mada generalno gledajući ovaj film je jedno solidno ostvarenje koje je se dobro kotiralo kod naše publike, prvenstvo zbog izbora glumaca dobro poznatih i visoko kotiranih u našoj kinematografiji.
Kritičari su ovo ostvarenje nazvali „balkanskim road filmom“ iz više raloga: prevenstveno jer radnju filma čini putovanje glavnih protagonista, zatim radnja se odvija na balkanu, kao i jer koristi stereotipe i elemente komedije koji su tipični za kritiku balkanskog mentaliteta.
Što se tiče Srđana Koljevića koji je već poznat kao vešt scenarista, tako je za očekivati bilo da će briljirati u ulozi scenariste, međutim njegovo rediteljsko umeće je diskutabilno. Mnogi su podvlačili paralelu između Koljevića i poznatog srpskog režisera Emira Kusturicu posebno poredeci ovaj film sa Kusturicinim filmovima „Rane“ i „Lepa sela lepo gore“ zbog slične tematike, odnosno tematike rata. Pa tako Koljeviću su zamerali da pokušava da “iskopira” starijeg i iskusnijeg kolegu.
Zako je zanimljivim pojam “daltonizam” i njegovo značenje kada je u pitanju ovaj projekat. Daltonizam nam je ubačen kao jedna velika metafora, i to metafora građanskog rata. Kao što nam naziv filma govori „Sivi kamion crvene boje“, jasno nam je da glavni protagonista ne razliku boje, ali metaforično on ovde ne razlikuje i strane u sukobu, odnosno ratu, pa su tako njemu svi neutralni. Jednostavno on nam je prikazan kao neko koga taj „daltonizam“ štiti od svega što je ružno i loše.
Glavna zamerka filmu svakako su bile i brojne situacije koje glavni protagonisti doživljavaju tokom svog putovanja, a koje su veoma nejasne u odnosu na istorijski kontekst u filmu.
