„Vatrene ulice (engl. Streets of fire)“ je američki film iz 1984. godine, koji predstavlja neobičnu mešavinu muzike, akcije, drame, i komedije sa retro elementima pedesetih i osamdesetih godina. Producent ovog filma bio je Valter Hil (engl. Walter Hill), dok su za režiju bili zaduženi Džo Silver (engl. Joel Silver) i Lavrent Gordon (engl. Lawrence Gordon). Producent Hil je ujedno i pisac scenarija, a pomoć pri pisanju istog mu je dao Leri Gros (engl. Lary Gross). „Vatrene ulice“ traju 93 minuta i generalni distribuder filma je Univerzal Pikčers (engl. Universal Pictures).
Kada je započeta promocija filma, on je promovisan kao letnji blokbaster. Međutim, ovo ostvarenje doživelo je totalni fijasko, koji je propao i kritički i komercijalno zaradivši samo 8 miliona američkih dolara u Severnoj Amaerici, u poređenju sa proizvodnim budžetom od 14,5 miliona dolara. Film je još u Francuskoj zaradio pola miliona dolara, što ukupnu zaradu ovog filma čini nešto većom od 8.5 miliona dolara. Ono što je jako zanimljivio to je da je film stekao kultni status, zahvaljujući jednoj stvari, a to je muzika u filmu, koja nam je donela neke od numere koje se i dan danas slušaju.
Kasting za glumačku postavu
Kada je počeo sa snimanjem filma producent Hil je želeo da angažuje mladu grupu glumaca nepoznatu publici. Prva zamisao za glavnog glumca bio je Edi Marfi (engl. Eddie Murphy), koji je u vreme snimanja filma, odnosno u martu 1983. godine već bio angažovan na drugim projektima. Odmah zatim od prijatelja čuo je za američkog glumca Majkla Parea (engl. Michael Pare), koga je pozvao na kasting, a nakon kastinga producent je bio oduševljen govoreći da baš Majkl ima pravi kvalitet, i pravu kombinaciju čvrstine i nežnosti, te da mu je drago što će baš on zaigrati glavnu ulogu. Tako Majkl Pare dobija glavnu ulogu, ulogu Toma Kodija.
Lik Elen Aim je pisan kao dvadesetosmogodišnja devojka. Kada je se na kastingu pojavila Dajana Lejn (engl. Diane Lane), producent nije bio voljan da joj da glavnu žensku ulogu u filmu, jer joj je bilo samo osamnaest godina i njen fizički izgled nije izgledao onakako kako je on zamislio da Elenin lik treba da izgleda. Međutim, kada je ju je video na audiciji u crnim kožnim pantalonama i čizmama na visoku potpeticu on je ostao oduševljen, a videvši kako ona glumi odlučio je da joj da ulogu. Da se nije pokajao zbog ovoga i da je ostao impresioniran njenim radom, pokazala i činjenica da je on napisao dodatne scene za nju tokom snimanja filma. Tako Dajana Lejn dobija glavnu žensku ulogu, odnosno ulogu Elen Aim. Lik MekKoji je dobila Ejmi Modigan (engl. Amy Madigan) koja je se na kastingu prijavila za ulogu Reve, Kodijeve sestre, ali gledajući ostale glumce izabrane za uloge želela je da igra žensku pivopiju MekKoj,tvrdeći da joj baš ta uloga pripada, a producent joj je to dopustio bez mnogo razmišljanja.
Ostale uloge u filmu tumače: Rik Morains (engl. Rick Morains) kao Bili Fišer, Vilijem Defo (engl. Willem Dafoe) kao Rejven Šedok, Elizabet Dejli (engl. Elizabeth Daily) kao bejbi lutka, Debora Van Valkerburg (engl. Deborah Van Valekenburgh) kao Reva Kodi i drugi.
Opis radnje filma
Radnja filma prati pevačicu Elenu, koja je članica grupe „The attakers“, a vraća se kući da bi održala rokenrol koncert. Bombersi – bajker banda na čelu sa kapetanom Ravenom otima Elenu. Svedok Eleninom kidnapovanju bila je Reva Kodi, koja je zajedno sa svojim bratom Tomom Kodijem-bivšim vojnikom i Eleninim bivšim dečkom kreće da je spase. Ovoj trojci se pridružuje i Elenin menadžer Bili Fišer i svi zajedno kreću u potragu za Elenom nabavljajući usput pištolje i puške namenjene obračunu za koji misle da će da usledi. Oni odlaze u deo grada gde se nalaze bajkerske bande sa smišljenim planom. Naime, Bili će se praviti da je došao da unajmi jednu od bandi kako bi odvratio pažnju ali i saznao nešto više o Eleninim kidnaperima…
Kultna muzika iz filma
Ono po čemu je ovaj film ostao zapamćen posle trideset godina nakon snimanja, i po čemu ga mnogi i dalje vole i gledaju jeste upravo muzika iz filma, koja je najsvetlija tačka ovog ostvarenja. Album pesama koji je kasnije objavljen otpevao je Merlin Martin (engl. Marlyn Martin). Džimi Lovin (engl. Jimmy Lovine) je uradio pet pesama za potrebe filma, kao i ceo saundtrak album. Zanimljivo je da pošto glumica Dajana Lejm nije imala baš toliko pevačkog umeća njeg glas je u filmu kombinovan sa glasovima Lauren Sargent (engl. Laurie Sargent) i Holi Šervud (Holly Sherwood). Muziku za film, pisao je i Džim Stejman (engl. Jim Steinman) uradivši nekoliko pesama uključujući i „Tonight Is What It Means to Be Young“ and „Nowhere Fast“, koje su izveli „Fire Incorporated“ zajedno sa Holi Šervud kao vodećim glasom.
Pesma iz filma „I Can Dream About You“ je najuspešnija pesma ovoga filma koja je čak ušla na listu top 10 koju je napravio „Billboard“ za 1984. godinu. Na kraju filma možemo čuti kako ovu pesmu u poslednjoj sceni izvodi izmišljena grupa pod nazivom „The sorels“, koju čini grupa glumaca. Ali pesma je ustvari pisana za Vinstona Forda (engl. Winston Ford), koji je takođe sa članovima izmišljenje grupe otpevao ovu numeru, tako da postoje dve verzije ove numere. Verzija u kojoj Ford peva je komercijalno objavljna tek u novembru 2013. godine.
Uglavnom negativne kritike za „Vatrene ulice“
„Vatrene ulice“ su uglavnom dobile negativne kritike od kritičara su prvi put objavljene. A zanimljivo je da nakon 30 godina od objavljivanja filma na određenim sajtovima stvari su se promenile, pa tako film od novembra 2014. godine na sajtu namenjenom kritikama i recenzijama „Rotten Tomatoes“ ima rejting od 62%.
Što se tiče samih recenzija kritičara one su bile veoma nepovoljne, pa tako Dženet Maslin (engl. Janet Maslin) iz američkih novina „Njujork tajms (engl. The New York times)“ kritikova je film, a najviše scenario koji je po njoj bio „problematično sirov“. Njen kolega Geri Arnold (Gary Arnold) je u američkim dnevnim novima Vašington post (engl. Washington Post) ocenio ovaj film veoma loše navodeći da „vodeći romantični duo Lejn i Peri su prilično isprani“, kao i da „većina akcionih vrhnunaca se tretiraju tako loše da se za vreme gledanja filma zapitate da li je oni dosađuju i producenta“.
U dugom eseju koji je za „Film Comment“ napisao Dejvid Čut (engl. David Chute), posebno se ističe pohvala filma koja kaže da je „nemoguće ne uživati u ovom filmu.“ Ali da film ima i brojne probleme. Kao problem navodi to što reditelji “nisu zadržali raspoloženje u filmu.“
Reči hvale u moru kritika za ovaj film imao je Rodžer Ebert (engl. Roger Ebert) koji je pohvalio dijalog filma. Za „Chicago Sun-Times“ napisao je da je „jezik korišćen u filmu pomalo čudan: Ne koristi se žilavost pričanja iz 1984. godine. Više zvuči kao da su momci zaista razgovarali krajem pedesetih godina, sa samo nekoliko reči različitih reči.“
Što se tiče prijema kod publike, on je bio veoma loš. Film jedva da je zaradio pola utrošenog proizvodnog budžeta, a gledaoci su napuštali bioskop razočarani. Jednostavno očekivali su film sa više akcije, i sa radnjom koja bi bila brža i dinamičnija. Ovako jedina dobra stvar koja se i dan danas voli i sluša jeste muzika iz filma, majstorski odrađena.
